Taračin Do sa okolicom

OD KULINA BANA

O postanku našeg Dubrovnika postoje dvije verzije, ali obje podrazumije­vaju rudnike i Dubrovčane. Po jednoj, sagradila su ga dva Dubrovčanina koji su uzeli u zakup bosanske rudnike od Kulina bana, a po drugoj je kralj Grubeša nagovo­rio neke Dubrovčane da tu sagrade grad. Po nekim izvorima Dubrovčani su od Kulina bana uzeli u zakup sve rudnike, a u ovom je Gradu bila njihova kolonija, gdje su talili srebrnu i gvozdenu rudu. (Obje verzije iznosi dr. Milenko Filipović pozivajući se na Jirečeka i fra Jukića). Više pojedinosti o osnutku Grada nalazi Filipović u  Istoriji Bosne - muvekita Saliha efendije, gdje se spominje da je "Kulin ban (1197./98. godine), našao srebrne majdane u planini Jagotinu (Jagodina), pa je, nemajući vještih rudara, dao majdane pod zakup Dubrov­čanima koji su tu napravili tvrđavu te u njoj čuvali oruđe i iskopanu rudu.[1] Oni su sagradili jednu malu tvrđavu za čuvanje opreme i proizvoda, kraj rudnika, u selu Nadežić, koje je pripadalo kadiluku Vareš, na mjestu gdje se sastaju tijeka Misoča i rijeka Zenik.  Po ovom istraživaču logično je da je "grad" i dobio ime Dubrovnik po svojim osnivačima, iako se u narodu a i drugim izvorima spominju imena Dabronik ili Dobronik, te Tisovik ili Nabožić. Iako je bilo tvrdnji da se ovaj Dubrovnik ne spominje u dubrovačkim arhivima. M. Dinić je 1937. u Jugosloven­skom istorijskom časopisu objavio podatak iz dubrovačkih arhiva koji spomin­ju bosanski Dubrovnik 1404. godine.[2]

KULIN ban vladao je Bosnom 36 godina (1168-1204). Od početka svog vladanja bio je pravi katolik, kako se vidi iz poslanice papina Legata Teobalda na njega pisane godine 1180.[3]   Međutim, pošto se oženio sestrom Stjepana Nemanje, djevojkom bogomilske vjere, koja se još ranije pojavila, i on je prešao u bogumile, da bi se kasnije vratio svojoj prvobitnoj vjeri.

"Još godine 1174. bio je otajni njihov   sliedbenik i u isto  sliedbeničlvo privukao je svoju sestru Anu, njezina čovieka Miroslava, brata mu Konstantina i svog šuru Stiepana Nemanju raškog župana; dapače protierane iz Splita   i  Trogira   bogomile   u  svoju  ih   deržavu primi.   Razumivši  ova  Emerik  kralj   ugarski  prisili  ga ići u Rim  k papi,   da ondie obeća ostaviti  bogomilstvo;  on istina, ode u Rim i pod   zakletvu   obeća,   da   unapriedak nit   će on sliediti   nauk bogomilah,   niti   iste  terpiti   u  svojoj   zemlji; al kako  vidimo iz poslanice  Vulkana kralja serbskog na papu Inocecia III. godine 1199. pisane, Kulin opet se je povratio na krivovierstvo[4]. 
— Godine 1197. Andria Emerika kralja brat otme mu zemlju Humsku,  al po svoj prilici on je ovu zemlju natrag oduzeo, i banovinu svoju tako razširio, da je u duljinu 10 danah hoda imala. Ban ovi bio je pervi, koi je počeo der­žavu svoju uredjivati: mnoge inostrane  zovnu u svoju zemlju, koji iz   praznih   miestah,   sela i gradove   zavedu,   gvozdene majdane otvori; dvojici Dubrovčanah ustupi u gori Jagodini — miesto medju   Sarajevom i Varešom,   danas   Našići   zvano — gdie oni otvore   rudokopnje gvoždja  i srebra, jednu tverdjavu sagrade, koja   za dugo vremena mali Dubrovnik zvala se je; iz ovih majdanah Dubrovčani su duže vremena znatne dohodke primali. Godine 1189. s dubrovačkim knezom Gervaziom i vla­stelom učini ugovor  tergovački, davši im pismo, da po njego­voj zemlji mogu slobodno  tergovati[5].    Razpre vierozakonške mnogo su ga  smetale.   Inocencio  papa razumivši ne samo od Vulkana,   već i  od splietskog   arcibiskupa,   da je Kulin a i š njim bosanski biskup Daniel pravi patarenski nasliednik, Daniela prokune,   a i š njim   sve sleldbenike,   koji   ako  se nepokore, da im se sva   dobra oduzmu; piše   na   Emerika  kralja godine 1200., da usiluje Kulina sve krivoviernike protierati iz Bosne, a Bernardu arcibiskupu splielskom, daje oblast, lišiti Daniela biskupske oblasti, ako se ne pokori. Videći se Kulin stišnjena sa svih stranah, ostavi bogomilslvo posve, i buduć, da je bi­skup Daniel bio umro; to on postavi biskupom Radogosta, kog čini posvetit , po Bernardu arcibiskupu dubrovačkom, sagradi svojim troškom dvie cerkve, koje isti Bernardo posveti, ban ga liepo nadarivši vrati u Dubrovnik[6]; godine pako 1202. Bernarda spomenutog- i archidiakona dubrovačkoga sa još niekoliko svojih Bošnjakah, kao poslanike papi Inocenciu III. poslao je s darovima, da izjave njegovu poslušnost i podložnost prama rimskoj stolici, moleći da mu papa svog poslanika pošalje, koi će mu biti od velike pomoći u obratjenju krivoviernikah. Papa ovo poslaničtvo dragovoljno primi, i pošalje mu svog po­slanika Ivana Casaemaria, svoje kapele nadstojnika. Ovi po­slanik medju mnogim obrati i niekakve kaludjere sv. Vasilie. Prednjaci, dakle od Pateranah i ovi samostajnici svoje obraće­nje pismeno dadu poslaniku papinu18). Poslanik zatim ode u Ugarsku k Emeriku, povedši sa sobom rečene prednjake — njih dvojicu — kod kralja bio je tada i sin Kulinov, koi pred poslanikom , kraljem i arcibiskupom Koločkim, obeća na ime svoje i otčevo , da više niti će oni sliediti nauk patarenski, niti će u svojoj zemlji dopustiti, da drugi sliedi, i ako bi ovo obećanje prestupio, da plati 1,000 markah srebra. Dva pako ona prednjaka, na ime svoje bratje obećaše sva ona obslužit, koja im od papina poslanika budu naložena, obećanje ovo zakletvom potverdiše.[7]
Vrativši mu se sin s ovakim ugovorom iz Ugarske, Kulin do malo vremena preminu godine 1204. On je imao za ženu sestru Stiepana Nemarije, koja udovicom za njega je pošla,  kako joj je ime bilo , dogodopisci nespominju, tako isto ni dieci, koju je s njom izrodio imenah neznamo. Za 36 godinah njegovog upravljanja, tako je bila plodnost i obilnost u žitu i u svačemu, da poslie mnogo godinah, kad bi koja go­dina plodna bila, običavali su Bošnjaci reći: „Vratjamo se na vremena Kulinova"[8]. Ovog bana potomci i sad se u velikom broju i bogatstvu nahode, u Bosni pod imenom: Bezi Kulenovići, a ima i grad na desnoj obali Une Kulen-vakuf.

1.Salih Sidki Hadžihuseinović Mukevit, Povijest Bosne, Sarajevo, 1999. str. 9-10

2. Državni arhiv u Dubrovniku, Serija Diversa Cancellariae XXXV, Folija 78 verso (Datum: 11. juni 1404. godine).
3. Kod Farlatia t. 4. pag. 44.. s nadpisom: „Culin Magno Bano Bosnae".
4. Vidi Vnlkauovu poslanicu, kod Pejačevića, i Fari. t. 4. pag. 45.
5. Vidi „sčrbski   spomenici" str. 2. pod brojem t. latinski i bosanski pisanu.
6. M. Orbini pag. 350.
7. Sve ova vidi iz knjige kralja Emerika na papu Inocencia III. pisane godine 1204. Kod Farlatia pag. 46. t. IV.
8. M. Orbini pag. 350.

P.S. Hvala Goranu Čakiću na pomoći.